Dostupni radovi

Ivana Živić svakako nije običan slikar realističkih motiva, razlikuje se od svih ostalih, među najoriginalnijim je jer ne koristi uobičajena rešenja novih realista. Ne slika hiperrealistički, već ima sopstveni izraz, ne istražuje uvećanu scenu i ljudske glave, konvencionalno rečeno omiljeni portret velikog formata. Umesto toga komponuje složene celine, ulja na platnu koja su veoma zahtevna u rešavanju žablje perspektive, telesnog skraćivanja i distorzije, optički određenih prelamanjem scene u vodi. Na prvi pogled njen vizuelni svet je realističan po izgledu, ali konceptualno je pomeran u potpuno nestvarne okruženja, slikanje je potopljeno u akvatičnu atmosferu, a tela u vodeni labirint.

Slikarke poput nje mogu da se suprotstave ludilu filmskog i televizijskog kiča, totalitarnim reklamama, serijama, hitovima i igrama. Njen uspeh je sve veći jer gradi sliku potpuno tradicionalnim elementima – nešto slično moglo bi nastati u baroku ili devetnaestom veku. Nema ničeg od sadašnjeg sveta u njenim snažno izraženim uljima, a ipak svako uzbuduje i provocira izuzetno modernom senzibilitetošću. Rokoko zamci, luksuzne odaje iz prošlosti, pravoslavne crkve i džamije, kao što bi Klod Debisi rekao "potopljene katedrale", predstavljene su na tim platnima, a umetnički izraz je savremen bez svođenja na minimum. Posmatrač je osvežen i prijatno iznenađen posle svih bezbrojnih i zamornih vizuelnih šokova – optimizam je najveća novost.

Dejan Đorić, istoričar umetnosti

Kada sam prvi put pogledao slike, imao sam utisak – a to se vrlo često dešava da su čak i slike najvećih slikara na svetu bolje na fotografijama nego uživo – ali ovde moram priznati da ove slike koje vidim imaju taj fantastičan motiv, jedan od mojih životnih, da je voda zapravo pronađena u realnim prostorima, ovde je izvedena, rekao bih, posebnom tehnikom i na način slikanja koji polako gubimo, a to je slikarstvo ljudi koji znaju da slikaju. U ovoj figuracji ima nečega što nasledimo iz naše prošlosti, gde u slikarstvu, kao jednoj od najvažnijih prošlih aktivnosti, i dalje pridržavamo principa da je slikarstvo slikarstvo, kao film, da je to audiovizuelna umetnost. Mislim da je ovo čista umetnost koja prenosi na nas uzbudenje koje autor verovatno postiže dok stvara, a ta temperatura nam se prenosi.

Emir Kusturica, režiser

Radove Ivane karakteriše istraživanje enterijera ispunjenih vodom, naslikanih karakterističnom mešavinom figuracije, fantastike i montaže. Posmatrač se oseća obavijen ovim prostorima u kojima živi usamljena figura plivača koji istražuje unutrašnji emotivni svet. Pošto je postigla tehnički vrlo visok slikarski standard, Živić se ne bavi neprijatnim temama sveta oko nas, već boravi u svetu osećanja, predstavljenih kroz niz visoko estetizovanih metaforičkih prostora kroz koje telo plivača lako prolazi, leti i roni. Dva osnovna gradivna elementa priče – plivač i sobe – pozicionirani su kao prirodan odgovor na neprirodnu situaciju: prostori deluju stabilno i realno, dok se telo plivača javlja kao zamućena, nestvarna pojava, astronaut koji krstari kroz njen unutrašnji prostor.

Aleksandra Lazar, teoretičar umetnosti, kustos Galerije Drina

Kreativni rad Ivane Živić počinje očiglednom, posmatranom scenom i izolovanim detaljom, a završava bogatom i nadrealnom vizuelnom pričom. Scenografski tumačeni kao pozadina veličanstvenih građevina, zidovi između kojih se krećemo postaju prostori želje i kontemplacije, ali i potrebe za kontrolom i racionalizacijom. Kombinujući tri motiva kojima gradi prostor slike – vodu, luksuzni enterijer i usamljenu figuru – umetnica sigurnom rukom vodi posmatrača u umetničku narativu koja polazi od vidljive stvarnosti. Koristeći realizam i dvosmislenost, Ivana Živić postiže začaranu i poetsku atmosferu slike, koju prisustvo vode naglašava svojim višestrukim simboličkim značenjima.

Zorica Atić, istoričar umetnosti

Ljudi su oduvek tražili slobodu u religiji, filozofiji, kulturi i umetnosti. Svi, u skladu sa ličnom senzibilitetošću, teže slobodi od straha, patnje, pritiska, tuđih mišljenja, nametnutih uverenja… Voda evocira osećaj lakosti, levitacije, letenja i slobode, dok prostori, čak i ako su luksuzni, ostavljaju utisak anksioznosti, ograničenja, klaustrofobije, zarobljenosti. Utisak potopljenog prostora je zagušljiv, ubrzava želju da se pronađe izlaz, pojačava želju za slobodom.

Ivana Živić, slikarka