Dostupni radovi

Ivana Živić svakako nije obična slikarka realističkih motiva. Razlikuje se od drugih i među najoriginalnijima je jer ne koristi uobičajena rešenja novih realista. Ne slika hiperrealistički, već ima sopstveni izraz; ne istražuje uvećane scene i ljudske glave, odnosno danas omiljeni portret velikog formata, koji se može razumeti i kao pejzaž ljudskog tela i figure. Umesto toga, gradi složene celine - ulja na platnu koja su vrlo zahtevna zbog rakursa iz žablje perspektive, skraćenja tela i deformacija optički uslovljenih prelamanjem scene u vodi. Na prvi pogled njen vizuelni svet deluje realistično, ali je konceptualno pomeren u potpuno nestvarne ambijente: slika je uronjena u vodenu atmosferu, a tela su potopljena u vodeni lavirint.

Slikari poput nje mogu da se suprotstave groznici filmskog i televizijskog kiča, totalitarnim reklamama, raznim serijama, hitovima i igrama. Njen uspeh je tim veći što sliku gradi potpuno tradicionalnim elementima - nešto slično moglo je da nastane i u baroku ili u devetnaestom veku. U njenim snažno izraženim uljima nema ničeg od aktuelnog sveta, a ipak svaka slika uzbuđuje i provocira izrazito savremenim senzibilitetom. Na tim platnima pojavljuju se rokoko dvorci, raskošne odaje prošlosti, pravoslavne crkve i džamije, kako bi Klod Debisi rekao - „potopljene katedrale“, a umetnički izraz ostaje savremen bez svođenja na minimum. Posmatrač je osvežen i prijatno iznenađen nakon beskrajnih i zamornih vizuelnih šokova, dosetki i stresova; optimizam je ovde najveća novina.

Dejan Đorić, likovni kritičar

Kada sam prvi put pogledao ove slike, stekao sam utisak - a često se dešava da su čak i slike najvećih slikara na fotografiji bolje nego uživo - ali ovde moram da priznam da slike koje vidim imaju ono fantastično, jedan od mojih životnih motiva: da je voda zaista smeštena u realne prostore. To je izvedeno, rekao bih, posebnom tehnikom i načinom slikanja koji polako gubimo - slikanjem ljudi koji zaista znaju da slikaju. U toj figuraciji postoji nešto što nasleđujemo iz prošlosti, gde se u slikarstvu, kao jednoj od najvažnijih umetničkih delatnosti, i dalje držimo načela da je slikarstvo slikarstvo, kao što je film audio-vizuelna umetnost. Mislim da je ovo čista umetnost koja na nas prenosi uzbuđenje koje autorka verovatno postiže tokom stvaranja, a zatim se ta temperatura prenosi i na nas.

Emir Kusturica, filmski reditelj

Radove Ivane Živić karakteriše istraživanje enterijera ispunjenih vodom, oslikanih prepoznatljivim spojem figuracije, fantazije i montaže. Posmatrač se oseća obuhvaćen tim prostorima koje nastanjuje usamljena figura plivačice koja istražuje unutrašnji emotivni svet. Dostigavši veoma visok tehnički slikarski standard, Živić se ne bavi neprijatnim temama sveta oko nas, već boravi u svetu osećanja, prikazanom kroz niz visoko estetizovanih metaforičkih prostora kroz koje telo plivačice lako prolazi, leti i roni. Dva osnovna gradivna elementa priče - plivačica i prostorije - postavljeni su kao prirodan odgovor na neprirodnu situaciju: prostori deluju stabilno i stvarno, dok telo plivačice izgleda kao zamućen, nestvaran fenomen, astronaut koji krstari kroz neki svoj unutrašnji prostor.

Aleksandra Lazar, teoretičarka umetnosti, kustoskinja Galerije Drina

Stvaralaštvo Ivane Živić počinje od uočene scene i izdvojenog detalja, a završava se bogatom i nadrealnom vizuelnom pričom. Scenografski tumačeni kao pozadina veličanstvenih građevina, zidovi između kojih se krećemo postaju prostori želje i kontemplacije, ali i potrebe za kontrolom i racionalizacijom. Kombinujući tri motiva kojima gradi prostor slike - vodu, raskošan enterijer i usamljenu figuru - umetnica sigurnom rukom vodi posmatrača u umetnički narativ koji polazi od vidljive stvarnosti. Upotrebom realizma i dvosmislenosti, Ivana Živić postiže začaranu i poetsku atmosferu slike, koju prisustvo vode dodatno naglašava svojim višestrukim simboličkim značenjima. Nestvarni ambijenti takođe su bogati simbolima, dok je odevena figura u promišljenom i asocijativnom odnosu sa prostorom kroz koji se neprekidno kreće.

Zorica Atić, istoričarka umetnosti

Ljudi su oduvek tragali za slobodom u religiji, filozofiji, kulturi i umetnosti. Svako, u skladu sa ličnim senzibilitetom, teži slobodi od straha, slobodi od patnje, pritiska, tuđih mišljenja i nametnutih uverenja… Voda priziva osećaj lakoće, levitacije, letenja i slobode, dok s druge strane prostori, čak i kada su raskošni, ostavljaju utisak teskobe, ograničenja, klaustrofobije i zatočenosti. Utisak potopljenog prostora je zagušljiv, ubrzava potrebu za izlazom i pojačava žudnju za slobodom.

Ivana Živić, slikarka